Neosporno je da ljudi vole praznike, makar i tu iluziju trenutka. Slaviti nije važno šta, ali slaviti, kraj, novi početak, život, ljubav, porodicu…Šta se to u vazduhu promeni tih dvadesetak dana, ili bar taj jedan i po dan, zbog kojeg utrošite dosta ušteđevine na poklone, doček i krpice?

Kako se Nova godina novom zove, onda i mi koristimo priliku da sebi bar obećamo da ćemo biti novi, bolji, lepši, mudriji, mršaviji, zdraviji, veštiji…

Uostalom, bar obećanja nisu skupa roba, njih svako može sebi da priušti. Baš kao i kasniju racionalizaciju opravdanja zašto ih nismo ispunili. Ali, bar lepo zvuče, uklapaju se u atmosferu očekivanja radosti, veselja, druženja, slobodnih dana, sklanjanja ružnog i neprijatnog makar i pod tepih tokom ovih dana koji se cakle i trepere od sjaja očekivanja. A i to treba znati, iščekivanje boljeg, nadanje lepšem, sve su to lepe stvari čiji značaj u ljudskom životu ne treba potcenjivati. Jer i očekivanje usrećuje. – Milica Jaksic, psihoterapeut

Prazični duh nas podseća koliko su bliskost i intimnost važne! Jednom u godini se, hteli ili ne, susrećemo sa svojom potrebom za povezanošću sa drugim ljudima. Uviđamo da imamo potrebu da jasno i otvoreno saopštavamo svoje želje, misli i osećanja i da želimo to da čujemo i sa druge strane. Upravo je to lepota praznika. Oni nas pozivaju da budemo smeliji i hrabriji. Hrabri da poklonimo svoju pažnju, emocije, dodire i misli i da prihvatimo rizik da to što dobijemo zauzvrat možda i nije ono što smo hteli i o čemo smo maštali. Ali hrabri, da rizikujemo da budemo odani sebi i svom autentičnom unutrašnjem svetu.